Da li vam se čini da je u poslednje vreme sve više i više aktuelan trend slušanja "ex-yu rock"-a, tj. zapravo opravdanje određene grupe ljudi da oni slušaju "sve vrste muzike", pa tako na skoro svakoj nenarodnjačkoj žurci mogu se naći UVEK ISTE PESME uz koje gomila krene da divlja kao da se pojavila Karleuša lično i počela da nariče?!

Većina tih pesama nije u suštini loša, šta više neke su skroz dobre, ali počele su da me asociraju na npr. atmosferu u Dangubi petkom koja je kao da ste otišli na splav na kome nema narodnjaka. Mada, nije baš da nema, doživeo sam da se svira i "rock verzija Insomnije", uz koju je razjarena rulja skakala pokazujući prstima znak, tako da toliko o tome.

U svakom slučaju, razmišljajući sam otišao dublje: koliko je zapravo interpretacija muzike, simbola, umetnosti bitna za njenu budućnost? Evo npr. svima nam je poznat domaći film "Rane" koji veoma jasno ismeva dizelaše. Međutim, taj film je postao ikona i omiljeni film istim, jer su ga pogrešno protumačili (ako se umetnost uopšte može pogrešno protumačiti) i sada kada neko pomene "Rane" to biva sinonim za dizelaše.. Sada je aktuelan i domaći film "Šišanje" (preporučujem) i živo me zanima da li će sada klinci početi da se lože na skinheads-e...

Tu je i svima nam dobro poznati znak svastika (kukasti krst) koji je više od nekoliko hiljada godina star i čije značenje nema nikakve veze sa nacizmom. Međutim, Hitler ga je preuzeo od drevne Indije i sada je to sinonim za ovaj totalitarni režim.

Na kraju, ko daje pravo pojedincima da pogrešnom intepretacijom promene umetnost ili simbole? Da li je umetnost zaista toliko slobodna da svako ima pravo da je interpretira na svoj način, čak i ako je to tumačenje suprotno od prvobitnog?