[ Outline ] · Standard · Linear+ Sastavi Iz Srpskog

[pyost]

Oduvek je bio problem naći tekstove koji bi mogli da posluže za pisanje određenih sastava. E pa to mora da se promeni!

Ova tema je predviđena ISKLJUČIVO za postavljanje VAŠIH sastava iz srpskog jezika. Dakle, kada postavljate sastav, napišite njegov naslov, pa ispod toga u uglastim zagradama stavite na šta se taj sastav odnosi (videćete na šta mislim u sledećem primeru), pa onda tekst.

Naravno, nije dozvoljeno upotrebiti ceo tekst nečijeg sastava, već samo delove, odnosno koristiti ga za orijentaciju.

Nadam se da bar neko od vas piše sastave na kompjuteru

[pyost]

Народна епска поезија као усмена историја

Као и код епова, народна епска поезија је одувек била стварана да би се очували неки догађаји. Како није одувек било могућности за записивањем тих догађаја, они су се чували преношењем с колена на колено, све док их неко не запише. На тај начин се одржао дух поезије, која је сваким коленом приказивана онако како је народ види.

Епска поезија се доста разликује од лирске, како по садржају тако и по начину обраде тог садржаја. Њима је заједничко једино што су обе врсте поезије писане у стиху. Лирска песма приказује осећања, за разлику од епске, која описује догађаје. То је играло јако важну улогу код очувања тих песама, јер се песме са доста осећања лако мењају кад их неко други прича. Догађаји, са друге стране, су више чврсте чињенице, које се евентуално мењају ради одређених веровања у том периоду.

Даље, епска поезија се састоји из више циклуса. Песме сваког од тих циклуса стваране су у другом периоду, а опет, све оне доста личе. Као што је већ поменуто у уводу, смењивањем генерација људи другачије певају песме, јер старије поистовећују са новима. Застарели изрази се замењују и прилагођавају тренутном периоду. Нпр. убацују се турцизми који су постали редовна појава, па се после поново избацују – све се то дешава како време тече.

Тачно је да се коришћењем неког средства за писање одржава текст, у овом случају песма, у свом изворном облику, али питање је колико би то садашњици одговарало. То је лако уочљиво ако се пореди ,,Еп о Гилгамешу” са српским епским песмама. Ако занемаримо временски период који је протекао између њиховог стварања, јасна је разлика у начину писања. Еп је записан много раније него што су српске епске песме уопште створене, а да не причамо о томе колико је било потребно да се оне запишу.

Вук Караџић је сам записао велики број ових песама, и може се рећи да је то урадио у правом тренутку. Веома је вероватно да би се све те песме кад-тад изгубиле, а са њима би се изгубио и велики део наше историје. Али опет, да су оне записане раније, не би се одвило њихово прилагођавање. Дакле, Вук их је записао тачно онда када су све биле мање-више поистовећене, али не и изгубљене између разних генерација.

Наравно, увек се може поставити питање ,,Шта би било да су песме од почетка записиване у изворном облику?” Можда би ми тада боље схватали тај део историје, али онда не би могли да видимо како га је народ годинама касније схватао. Не можемо знати шта би нама више одговарало, већ само да претпостављамо да није много изгубљено. Ипак, народна епска поезија је оберучке прихваћена у њеном данашњем облику од стране великих писаца прошлости и садшњости. То само за себе говори да је народ добро учинио када ју је годинама преносио како је њему одговарало.