Groblje dečjih duša
Dijana DIMITROVSKA, 24. oktobar 2007

SLIKA je gotovo mitska: gore svetlost, dole tmina. Život buja u parku kod Vukovog spomenika. A, ispod Vuka, titraju neonke. Bledi odsjaj stotina kompjutera krči put kroz večiti mrak i vazduh gotovo bez kiseonika. To su kompjuterske igraonice - mesta "dublje od života".
Stotine mladih sede nemo pred kompjuterima. Kao pod anestezijom, zadubljeni u slike akcije na ekranu. U tom svetu nerealnog oni su teroristi. Imaju nož, bombe, kalašnjikov. Njihov je posao: ubijanje. Cilj - da postave bombu.
U desetak igraonica sa engleskim nazivima - muška kolonija. Prosek godina - 20. Stotinak mladića i, izbrojali smo pedantno, samo tri devojke i jedan gospodin u poznim godinama. Beskrajna tišina, čuje se samo zujanje klima-uređaja i oštar zvuk igrica. Sablasno tiho, kao na groblju. Na groblju ljudskih duša.
- Nije čudno što se današnja sajber-mladež teško uklapa u stvarnost - kaže psiholog u penziji Mladenka Jevtić. - Oni ne umeju da se druže, asocijalni su, imaju u glavi svoj izmišljeni, nestvarni svet u koji jedva čekaju da uđu. Teško se socijalizuju, retko prilaze devojkama, češće one njima. Najčešće nemaju devojke. Polno su neorijentisani. Dugo sedenje pred kompjuterom ne samo što ruši njihovo fizičko zdravlje već i ono mentalno. Ubija ih emocionalno i intelektualno. Izgube kreaciju, sputavaju maštu, razmišljanje je tipsko... Pitanje je da li uopšte oni toga postanu svesni i - kada.
U carstvu večite tame i elektronske tišine, dole ispod Vuka, gde nema ni reči ni smeha, nešto je, ipak, najjezivije. Ponude zakačene na vratima igraonica: od jedan do 10 ujutro popust od 40 odsto. Cena sata je 80 dinara. Za 400 dinara tu može da se provede noć. Kako li izgleda jutarnja stvarnost kada se popnu iznad Vuka?
Miloš Matić to zna. Provodio je noći i noći u igraonicama kod Vuka, u Balkanskoj i ko zna još gde. Ima 21 godinu i druga je godina otkako je na drugoj godini "jednog fakulteta". Neće da kaže šta studira, ali nije ni važno - ne ide mu. Logično, jer on je gejmer, provodi noći igrajući igrice. Nekada je to radio po igraonicama, tada je "škripala" škola, poslednjih nekoliko godina takmiči se od kuće. I, sad "stoji" fakultet.
- Nije besmisleno koliko izgleda - uverava nas dok nam u svojoj sajber sobi u stanu negde na vrhu ulice Milana Rakića demonstrira svoju veštinu. - Razvijam reflekse, brzinu, moć razmišljanja i osvajam bodove.
Ali, napredovanje po nivoima je uvek isto. Nema šta da te iznenadi. Možeš da naučiš napamet raspored. Šta je tu zanimljivo?
- Pa baš to, da verno snimiš sve u glavi i savladaš prepreke najvećom brzinom.
Dobro, i šta dalje?
- Moj je cilj da postanem najbolji. Da budem super gejmer. Da idem na takmičenja, kao što idem, i da jednog dana od toga zarađujem. U svetu ljudi žive od toga. Kao da imaju platu, takmiče se i osvajaju premije. Samo je to kod njih velika lova. Kod nas je simbolično. Na takmičenju u Kruševcu bio sam drugi, a u Beogradu, koje je bilo internacionalno - treći. Blizu sam pobedi.
Za takmičenja u "kaunter strajku" Miloš vežba noću sa još pet drugara, koji su članovi ekipe. Povezani su, imaju slušalice i mikrofone i "ubijaju" timski.
- Toliko viče noću, da mi dođe da zovem policiju. Po celu noć bleji pred tim čudom. Danju spava. Ništa ne uči. Jeste li mu rekli da to nije dobro - pitala nas je tužno njegova baka, sa kojom Miloš živi.
Ima i Miloš. Samo njegov život nije stvaran. Kako se snalazi u realnosti?
- Teško - priznaje i dodaje kao opravdanje: - Ali nije toliko strašno kao oni koji igraju "veštinu ratovanja", kako se zove druga igrica. E, to je zeznuto. Oni su potpuno u drugom svetu.
U Domu zdravlja na Zvezdari, pedijatar Branislava Bobić pregleda godišnje stotine osnovaca. Ima veliko iskustvo i kompetentnu procenu:
- Preterano sedenje uništava njihovo fizičko zdravlje. U kasnijim godinama javljaju se deformacije. Obično rečeno, krivi se kičma, posebno stradaju zglobovi i vratni deo.
Rano je jutro. Oko dva časa. U podzemlju kod Vuka nije puno, ali nije ni prazno. Oštar miris urina sudara se sa mirisom pržene ribe, možda. U mraku promiču brzo siluete i nestaju negde po prolazima, stvarajući utisak da nisu ni bile. Sablasna tišina i prigušena svetlost monitora obasjava lica gejmera. Bleda, zanesena, nema, bez izraza. Oni koriste "jutarnji" popust koji im igraonice daju. A u 10, kada popust prestaje, veliki odmor u njihovim školama samo što nije počeo.