U prilogu je pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca!

Zaslužuje da se pažljivo pročita do kraja...

* *

**Napomena pošiljaoca pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak*

*Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:*

*- "Koštana"*

*- "Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim"*

Ševa je izabrao ovu drugu...



Gledam, al' oči su mi sklopljene.

Osećam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvački sanduk
prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro. Slušam popa koji
nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih da se malo prošetam,
da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio
koliko se lako krećem. Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilično
dobro urađena. Mile, prvi gučevački trubač sa svojim pleh orkestrom dobro je
obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u
blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i
uzdisala. Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet
živim!", ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah još jednom moje sirote
unučiće i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško
pasti."

Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dodje vreme da se
rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima Raja
stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dođe vreme da se i mi ispričamo".
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro,
Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka." Priznajem, malo sam se uplašio, jer
ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.

Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa
rekoh: "Dobar dan, Bože!". Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju.
Znate, ne umire čovek svaki dan. Konačno, Bog popravi kravatu, promeškolji
se malo na svom oblaku i reče: "Kaži Omoljice." Ovaj govor sam prilično dugo
spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do poslednje reči: "O Bože,
vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova
Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se
ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem..." Tu stadoh i
primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali, pa se
zbunio preda mnom. Međutim, našao je nekako prave reči, pa reče:

- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?

- Nisam - velim ja.

- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?

- Nisam - opet ću ja zbunjeno.

- Da li te tuga obli, Omoljice?

- Ne Gospode - rekoh - a zašto?

- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si
promašio temu.

Bog je moćan - pomislih u sebi...



***Dobio je 5!!!** I zaslužio!*