Zašto (ne) dajem 2100€ godišnje

Kao da ne može da prođe ni jedan jedini dan a da se u domaćoj “tvitosferi” ne dogodi neki skandal, da ne padnu teške reči. Te Jelena Karleuša, te pravopis na prijemnom ispitu, te ovo, te ono… A najnoviji hype jeste tekst Maše Milutinović pod naslovom “Zašto godišnje dajem 2100 evra?”

Maša je, koliko sam uspeo da shvatim iz teksta, student treće godine Fakulteta za medije i komunikacije, koji se nalazi u sklopu Univerziteta Singidunum. Ona je veoma zadovoljna svojim fakultetom, i nije joj žao novca (kao što i ne bi trebalo da bude, znanje je neprocenjivo). Iako ona u tekstu pominje neke apsurdne stvari, kao što su WCi i e-mail adrese, pominju se i prilike za sticanje iskustva, prakse, ponude za posao — ulaženje u profesionalni svet.

Naravno, kako to biva već godinama unazad, ne bi sve to moglo proći bez bashovanja privatnih univerziteta od strane onih na državnim. Konkretno, uočio sam tekstove Nemanje Čedomirovića i Igora Manjenčića, pa sam osetio potrebu da se uključim. Obojica su studenti FONa, koje lično poznajem i poštujem, ali se ipak ne mogu u potpunosti složiti sa njima.

Kako sam i sâm na privatnom fakultetu, a ogroman broj mojih prijatelja na državnim, može se reći da imam uvid u to kako obe strane funkcionišu. Isto tako ja na privatnom ne plaćam školarinu (stoga zagrade u naslovu), a neki na državnim plaćaju. Od tekstova koji idu u jednu ili u drugu krajnost nema nikakve koristi, jer će svako braniti svoje, i tako u krug. Jer, kao što sam već rekao, tako je godinama unazad. Imajući to na umu, potrudiću se da ne favorizujem ni jednu stranu, već da istaknem apsurd ovakvih prepirki.

Glavni problem ovih tekstova — osim što je svakome njegov/njen fakultet najbolji — jeste što se ograničavaju samo na jednu ustanovu. Kada bismo pogledali širu sliku, videli bismo da je stanje ipak nešto drugačije. Na primer, Maša priča o e-mail adresama koje svi studenti dobijaju, dok Nemanja ističe da je to na FONu najnormalnija stvar.

Dalje svaki student (bez obzira na status školovanja) ima mejl adresu, lični hosting prostor, wi-fi pristup na celom fakultetu.

Da, na FONu, i to je svakako pohvalno. Ali mene sada zanima da li je to isto tako najnormalnije i na Medicinskom fakultetu, ili Filološkom? Isto važi i za prijavljivanje i evidenciju ispita — čisto sumnjam da sve državne visokoškolske ustanove imaju kvalitetan informacioni sistem. Ovo, međutim, važi i za privatne ustanove, ali činjenica je da privatni fakulteti imaju više sredstava, pa takve sisteme lakše i obezbeđuju. Dakle, uslovi se razlikuju od fakulteta do fakulteta, i nema poente da neko priča o svom fakultetu pod parolom “državni fakulteti su super”.

S druge strane, Igor je izneo neke (nažalost) prilično tačne činjenice o privatnim fakultetima. U interesu ustanove je da što više zaradi, pa je zato i selekcija slabija, i među kolegama neretko možete da pronađete studente koji su došli samo po diplomu, a u zavisnosti od fakulteta to će laške ili teže postići. Ponajviše se slažem sa rečenicom “Čak mislim da se FON ne razlikuje mnogo od privatnih fakulteta, samo što postoji jača konkurencija”. Veći procenat studenata je zainteresovan i bori se za status, pa je i izazov veći, ali imamo i ljude kojima nije potreban takav podstrek da bi bili dobri.

Ono sa čime se ne slažem, i što mislim da je najveći problem jeste naslov — “Zašto privatni fakulteti nikad neće biti priznatiji nego što jesu”. Najbitnija stvar kod fakulteta jeste da on bude priznat, a državni fakulteti su priznatiji od privatnih. Šta to uopšte znači? Koliko sam ja upućen, svaki fakultet sa akreditacijom je priznat. Možda bi bolji naslov bio “Zašto privatne fakultete ljudi nikada neće voleti više nego sad”. I tu dolazimo do onoga što se retko ko zapita — zašto fakultet mora da bude “priznatiji”?

Kada sam ja upisivao fakultet, ljudi su me uglavnom ubeđivali da upišem ETF, kao renomiranu ustanovu, da bih dobio priznatu diplomu. Ja sam hteo RAF. Predrasude tipa “privatni upisuju oni koji nisu upali na državni” odmah odbacite, pošto sam polagao prijemni ispit na ETFu i upao na budžet, ali sam se ipak opredelio za RAF.

Zašto? Zato što mi ne treba “priznatija” diploma. Ona za mene predstavlja samo parče papira koje je eventualno potrebno da bih ispunio uslove za neki posao. Ono čime dobijam posao jeste moje znanje. A znanje ne može da bude priznatije.

Pitao sam prijatelja šta bi on nabrojao kao realne prednosti državnih fakulteta, ako zanemarimo tu priznatu diplomu, i dobio sam sledeći odgovor:

• više novca u džepu (ako si na budžetu)
• možeš da dobiješ stipendije koje zahtevaju da si sa državnog
• mogućnost da prozivaš ljude sa privatnih

Prva stavka je uslovljena onim da student bude na budžetu, što je moguće i na privatnom fakultetu, s obzirom da su počele masovno da se dele stipendije za dobre studente; privatni fakulteti, doduše, uglavnom jesu skuplji. Druga stavka je ona oko koje se najviše slažem, i zbog koje mi je najviše žao što nisam na državnom fakultetu, ali taj izbor sam svesno napravio. Treća stavka stoji :)

Eto, tri stavke. Naravno, novac je uvek problem, pa je težina prve stavke velika, ali i dalje — samo tri stavke. Kada se iz tog ugla sagleda situacija, nisu državni mnogo bolji od privatnih.

Ali nisu ni privatni od državnih. Kao glavnu prednost bih naveo to što je mnogo lakše izdvojiti se iz mase, jer nema toliko ljudi. Ja, na primer, ETFu nisam dao šansu zato što mi je bilo mnogo prijatnije da radim u malim grupama. Kada to nije slučaj, studentu je jako teško da se diferencira od drugih studenata i da neko od asistenata/profesora pomisli “E, onaj mali je dobar”, i pitanje je koliko će lako doći da posla nakon završetka studija.

Sve što sam ja postigao u svom profesionalnom životu može da postigne i neko sa državnog fakulteta. Uložen novac će se vratiti. Problem odabira fakulteta se ne svodi na to da li je privatni ili državni, već na to šta student želi. Isto kao što neko bira između ETFa i MATFa za informatiku, neko će birati između velikih i malih studentskih grupa na ETFu i RAFu. To su samo neke od karakteristika fakulteta koje utiču na izbor studenta.

A što se tiče slackera na privatnim fakultetima… Iskreno, za loše/neodgovorne studente me baš briga, bili oni na državnom ili privatnom. Svako treba da studira radi sebe i da maksimalno iskoristi ono što fakultet ima da ponudi. A i državni i privatni fakulteti imaju mnogo toga da ponude.