Kao da ne može da prođe ni jedan jedini dan a da se u domaćoj “tvitosferi” ne dogodi neki skandal, da ne padnu teške reči. Te Jelena Karleuša, te pravopis na prijemnom ispitu, te ovo, te ono… A najnoviji hype jeste tekst Maše Milutinović pod naslovom “Zašto godišnje dajem 2100 evra?”
Maša je, koliko sam uspeo da shvatim iz teksta, student treće godine Fakulteta za medije i komunikacije, koji se nalazi u sklopu Univerziteta Singidunum. Ona je veoma zadovoljna svojim fakultetom, i nije joj žao novca (kao što i ne bi trebalo da bude, znanje je neprocenjivo). Iako ona u tekstu pominje neke apsurdne stvari, kao što su WCi i e-mail adrese, pominju se i prilike za sticanje iskustva, prakse, ponude za posao — ulaženje u profesionalni svet.
Naravno, kako to biva već godinama unazad, ne bi sve to moglo proći bez bashovanja privatnih univerziteta od strane onih na državnim. Konkretno, uočio sam tekstove Nemanje Čedomirovića i Igora Manjenčića, pa sam osetio potrebu da se uključim. Obojica su studenti FONa, koje lično poznajem i poštujem, ali se ipak ne mogu u potpunosti složiti sa njima.
Kako sam i sâm na privatnom fakultetu, a ogroman broj mojih prijatelja na državnim, može se reći da imam uvid u to kako obe strane funkcionišu. Isto tako ja na privatnom ne plaćam školarinu (stoga zagrade u naslovu), a neki na državnim plaćaju. Od tekstova koji idu u jednu ili u drugu krajnost nema nikakve koristi, jer će svako braniti svoje, i tako u krug. Jer, kao što sam već rekao, tako je godinama unazad. Imajući to na umu, potrudiću se da ne favorizujem ni jednu stranu, već da istaknem apsurd ovakvih prepirki.
Glavni problem ovih tekstova — osim što je svakome njegov/njen fakultet najbolji — jeste što se ograničavaju samo na jednu ustanovu. Kada bismo pogledali širu sliku, videli bismo da je stanje ipak nešto drugačije. Na primer, Maša priča o e-mail adresama koje svi studenti dobijaju, dok Nemanja ističe da je to na FONu najnormalnija stvar.
Dalje svaki student (bez obzira na status školovanja) ima mejl adresu, lični hosting prostor, wi-fi pristup na celom fakultetu.
Da, na FONu, i to je svakako pohvalno. Ali mene sada zanima da li je to isto tako najnormalnije i na Medicinskom fakultetu, ili Filološkom? Isto važi i za prijavljivanje i evidenciju ispita — čisto sumnjam da sve državne visokoškolske ustanove imaju kvalitetan informacioni sistem. Ovo, međutim, važi i za privatne ustanove, ali činjenica je da privatni fakulteti imaju više sredstava, pa takve sisteme lakše i obezbeđuju. Dakle, uslovi se razlikuju od fakulteta do fakulteta, i nema poente da neko priča o svom fakultetu pod parolom “državni fakulteti su super”.
S druge strane, Igor je izneo neke (nažalost) prilično tačne činjenice o privatnim fakultetima. U interesu ustanove je da što više zaradi, pa je zato i selekcija slabija, i među kolegama neretko možete da pronađete studente koji su došli samo po diplomu, a u zavisnosti od fakulteta to će laške ili teže postići. Ponajviše se slažem sa rečenicom “Čak mislim da se FON ne razlikuje mnogo od privatnih fakulteta, samo što postoji jača konkurencija”. Veći procenat studenata je zainteresovan i bori se za status, pa je i izazov veći, ali imamo i ljude kojima nije potreban takav podstrek da bi bili dobri.
Ono sa čime se ne slažem, i što mislim da je najveći problem jeste naslov — “Zašto privatni fakulteti nikad neće biti priznatiji nego što jesu”. Najbitnija stvar kod fakulteta jeste da on bude priznat, a državni fakulteti su priznatiji od privatnih. Šta to uopšte znači? Koliko sam ja upućen, svaki fakultet sa akreditacijom je priznat. Možda bi bolji naslov bio “Zašto privatne fakultete ljudi nikada neće voleti više nego sad”. I tu dolazimo do onoga što se retko ko zapita — zašto fakultet mora da bude “priznatiji”?
Kada sam ja upisivao fakultet, ljudi su me uglavnom ubeđivali da upišem ETF, kao renomiranu ustanovu, da bih dobio priznatu diplomu. Ja sam hteo RAF. Predrasude tipa “privatni upisuju oni koji nisu upali na državni” odmah odbacite, pošto sam polagao prijemni ispit na ETFu i upao na budžet, ali sam se ipak opredelio za RAF.
Zašto? Zato što mi ne treba “priznatija” diploma. Ona za mene predstavlja samo parče papira koje je eventualno potrebno da bih ispunio uslove za neki posao. Ono čime dobijam posao jeste moje znanje. A znanje ne može da bude priznatije.
Pitao sam prijatelja šta bi on nabrojao kao realne prednosti državnih fakulteta, ako zanemarimo tu priznatu diplomu, i dobio sam sledeći odgovor:
- više novca u džepu (ako si na budžetu)
- možeš da dobiješ stipendije koje zahtevaju da si sa državnog
- mogućnost da prozivaš ljude sa privatnih
Prva stavka je uslovljena onim da student bude na budžetu, što je moguće i na privatnom fakultetu, s obzirom da su počele masovno da se dele stipendije za dobre studente; privatni fakulteti, doduše, uglavnom jesu skuplji. Druga stavka je ona oko koje se najviše slažem, i zbog koje mi je najviše žao što nisam na državnom fakultetu, ali taj izbor sam svesno napravio. Treća stavka stoji :)
Eto, tri stavke. Naravno, novac je uvek problem, pa je težina prve stavke velika, ali i dalje — samo tri stavke. Kada se iz tog ugla sagleda situacija, nisu državni mnogo bolji od privatnih.
Ali nisu ni privatni od državnih. Kao glavnu prednost bih naveo to što je mnogo lakše izdvojiti se iz mase, jer nema toliko ljudi. Ja, na primer, ETFu nisam dao šansu zato što mi je bilo mnogo prijatnije da radim u malim grupama. Kada to nije slučaj, studentu je jako teško da se diferencira od drugih studenata i da neko od asistenata/profesora pomisli “E, onaj mali je dobar”, i pitanje je koliko će lako doći da posla nakon završetka studija.
Sve što sam ja postigao u svom profesionalnom životu može da postigne i neko sa državnog fakulteta. Uložen novac će se vratiti. Problem odabira fakulteta se ne svodi na to da li je privatni ili državni, već na to šta student želi. Isto kao što neko bira između ETFa i MATFa za informatiku, neko će birati između velikih i malih studentskih grupa na ETFu i RAFu. To su samo neke od karakteristika fakulteta koje utiču na izbor studenta.
A što se tiče slackera na privatnim fakultetima… Iskreno, za loše/neodgovorne studente me baš briga, bili oni na državnom ili privatnom. Svako treba da studira radi sebe i da maksimalno iskoristi ono što fakultet ima da ponudi. A i državni i privatni fakulteti imaju mnogo toga da ponude.
malo je glupo da razlog bude isticanje od drugih studenata
to prevashodno zavisi od osobe do osobe. Naravno da ces se lakse istaci u bari nego u jezeru, ali zar nije poenta razvijanje karaktera i stalna teznja ka tome da budes bolji!?! Nije poenta biti najjaci u ulici, budi najjaci u kraju ili gradu ;)
Zato sam i rekao da je na državnom fakultetu teže istaknuti se – ali se nikako ne bih složio da to nije dobar razlog. Ako je neko tokom svojih studija samo jedan od N studenata, on će završiti sa diplomom i moraće da se bori za posao. Ako se, pak, istakne, sve će ići mnogo lakše, pa će na kraju studija imati diplomu, ali i iskustva sa praksi i ponude za posao – pa će onda preko toga postati najveća faca u gradu :)
Koliko sam shvatio iz texta, nije bitno isticanje od drugih studenata ili kako kazes u bari, vec rad u malim grupama koje ti omogucavaju da bolje naucis sto je i cinjenica. Dok ucis postajes bolji (jaci), nebitno da li ucis u ulici, kraju ili gradu.
Odličan tekst. Odmeren. Inače, sjajan vam je fakultet – nadam se da ću jednog dana uspeti da “nateram” nekog svog đaka da dobije vašu stipendiju ;)
Ono što sam prosto morala da dodam je činjenica da, iako imamo gomile privatnih fakulteta, postoje naučne oblasti u kojima privatni fakultet prosto ne postoji. Tako da neki nemaju izbor – moraju na državni, ako žele da studiraju ono što vole.
Bravo Jelena. Ja nikad nisam razmisljao u tom pravcu tj. da su neki prinudjeni da studiraju drzavni fakultet, bilo zbog cene skolarine ili sto nema fakulteta u toj naucnoj oblasti.
Sviđa mi se tekst, mada me mnogo više zanima kako si dobio stipendiju za RAF? Planiram da ga upišem, ako se domognem stipendije, pa me zanima je l’ postoji neki drugi način od nagrade na republičkom takmičenu iz programiranja?
I ispravi ono na stranici “O sebi” gde HTML i CSS nazivaš programskim jezicima ;)
Ako nisi na listi odabranih stipendista (koja je objavljena pre mesec dana i sastoji se od takmičara), možeš da uputiš zvaničnu molbu za dodeljivanje stipendije, mada je i za to uglavnom potrebna neka nagrada.
Što se tiče HTMLa i CSSa, tu je napomena u zagradi :)
Prvo ti si na RAF-u koji odskace od ostalih privatnih fakulteta po tome sto pouzdano znam da tamo ima zmajeva. Konkretno sa jednim asistentom na mom faksu (MATF-u) sam i posle studija ostao u dobrim odnosima i cujemo se povremeno. On takodje je asistent i na RAF-u. Njegovo iskustvo govori da tamo nema sredine, tj ili su ljudi zmajevi ili totalni krs. Moj profesor iz srednje opet predaje matematiku na Megatrendu takodje i kaze da su svi tamo totalni krs i da niko pojma nema. On se konkretno ne seca da je naisao na studenta koji zna po njegovom kriterijumu za 6 a davao je i desetke.
Sto se tebe tice (posto sam upucen ko dobija stipendiju za RAF) mogu samo da kazem RESPECT!!!
Nije samo RAF fakultet koji se izdvaja, i u tome je i poenta, ne može se stanje generalizovati ni za privatne ni za državne fakultete. I za jedne i za druge ima i dobrih i loših primera, ali se oni ne smeju koristiti za predstavljanje čitave grupe ustanova.
неколико ствари имам да кажем. Што се тиче мејл адресе то ми није најјасније јер њу можеш да направиш сам бесплатно био студент или не. Што се тиче личног хостинг простора и wi-fi-ја ако мало размислиш, шта ће то студенту медицине? Они имају своје књижурине од 1500 страна из којих спремају испите, нису им рачунари и интернет константно потребни као неким другим факултетима, с друге стране они имају друге ствари на које се слива буџет као што су вероватно одржавање мртвака са којима су у дефициту а који им требају за испитивање органа, затим лабораторије и остали разноразни прибор који не постоји на техничким факултетима јер тамо то разуме се не треба. Уосталом због тих разлика у потребама је и сувишно поредити сваки са сваким факсом, нпр. државни медицински са сингидунумом или фон-ом, и управо због тога се највише води распарва око фона и сингидунума јер се између њих што се тога тиче ипак може повући паралела.
Друга ствар, управо конкуренција је суштинска, кључна и никако занемарљива разлика између приватних и државних. Приватне факултете у нашој земљи генерално уписују слабији ђаци, пријемни испити су далеко лакши или не постоје па они најгори ђаци не отпадну, а да би нека пролазност постојала и да би факултет опстао срозавају се критеријуми; а из тога следи да са приватног изађе гомила свршених студената са генерално слабијим знањем од студената државног. Такође логично произилази да су најслабији студенти државних јачи од најслабијих са приватних. Због тога су државни “признатији”, односно на бољем гласу, односно послодавци већ имају неку слику о томе који факултет генерално школује какав кадар. Ето то ја мислим да значи “признат”. То не значи да не постоје изузеци и да не постоје квалитетни студенти са приватних али их има далеко мање него на државним, зато стално употребљавам реч “генерално”, а ти си у овом случају да се размемо изузетак, а не просечан и репрезентативан студент приватног факултета (стога следи и да твој случај не може да побије “предрасуду” да “privatni upisuju oni koji nisu upali na državni”), као и још доста других ствари :)
[…] se kao idiot jer nisam upisao FMK. Prozvanima su se osetili i Sanja Dojkić, Nemanja Čedomirović, Nenad Božidarević i Igor Manjenčić.PismoPoštovana koleginice Milutinović,Pre svega želim da Vam kažem BRAVO! […]
Ovde ima jako mnogo subjektivnih stavova, nije dobro generalizovati državne fakultete, isto kao što nije dobro generalizovati ni privatne…
Izlaskom na tržište rada shvatićete besmisao ove diskusije…
Poštovani svi,
Student sam Medicinskog fakulteta u Beogradu. Čitajući komentare videh da se isti “proziva”, bez opravdanih razloga.
Kada sam upisala prvu godinu, prvog dana smo dobili letke sa objašenjem kako da pristupimo ” Microsoft Live@edu ” programu. Tako, svaki student ( sa svojom adresom) ima uvid o svojim položenim ispitima, poenima itd, itd. To je bilo 2009.
Takođe, u okviru svakog predmeta imamo “seminarske vežbe”, koje predstavljaju rad u kompjuterskim učionicama.
Jedina stvar koja je “zastarela” je prijava ispita, koja se (na žalost) i dalje obavlja lično, papirima.
Što se tiče ostalog, nikad nisam studirala privatni, pa ne bih komentarisala ništa, osim da se “razvaljujem” od učenja. Postoje i na ovoj ustanovi studenti koji to ne rade, ali ih je malo (tu se ne ubrajaju večiti studenti).
Imam prijatelje koji studiraju na privatnim fakultetima, koji se znoje sa mnom u čitaonici učeći od 8-21h, ali ih je malo.
Što se tiče teksta iznad, sve pohvale, i sve najbolje u daljem radu.
Veliki pozdrav , BT.
Lepo je čuti da se stvari modernizuju i na fakultetima koji nemaju veze sa informatikom – moja pogrešna pretpostavka je bila da na Medicinskom fakultetu toga verovatno nema :) Ali opet mislim da je to izuzetak…
I ja moram da dodam sitnu činjenicu. Prva Moodle platforma u Srbiji je podignuta upravo na Medicinskom fakultetu. Tako da… sve pohvale istom! :)
[…] od blog reakcija na pomenuti tekst: Nemanja Čedomirović, Igor Manjenčić, osoba sa ETF-a, Nenad Božidarević. Svojevremeno, Sandra Kravić napisala je jedan indikativan blog post na temu njene percepcije […]
[…] 5) RAF https://www.bozidarevic.com/2012/06/zasto-ne-dajem-2100-eura-godisnje/ […]
Da si ti neki ozbiljan student ne bi bacao svoje vreme na stranice kao sto je ova !!! Pozdrav
“Ova”?
Što se tiče Markovog komentara, Nenad je baš, baš “neozbiljan student” (valjda je neko skontao ironiju).
A tebi Nenade mnogo hvala i svaka čast. Pročitao sam svaki blog za nekih 2 do 3 sata i baš nekako ovako sam zamišljao moju bilžu budućnost, hvala na motivaciji. :)
Aaaa znaci na privatnom faksu [irony] e-mail adresa kosta 2100 eura[/irony] , fascinantno!!
Ne, Zarko
irony = “a state of affairs or an event that seems deliberately contrary to what one expects and is often wryly amusing as a result.”