Facebook – tamo i nazad: III deo

Treći deo. Zanimljivo je kako sve dobre stvari dolaze u trilogijama — npr. filmovi Matrix, Gospodar prstenova, Kum, Ratovi zvezda (i to dva puta, možda i treći)… A u skladu sa tim, i ovaj tekst predstavlja kraj neke sage: moje tromesečne posete Silicijumskoj dolini i Facebooku.

Kao što možete i pretpostaviti, ovih nekoliko nedelja otkad sam se vratio u Beograd (tačno mesec dana, zapravo) je bilo veoma haotično. Trebalo je navići se na novu vremensku zonu, dokopati se kofera izgubljenih u prevozu, obaviti posete rodbini, uhvatiti ritam na fakultetu itd. A opet, kao da nisam ni otišao, Beograd sam zatekao onakvog kakvog sam ga ostavio. Jedina stvar koja me jeste dočekala jeste lavina pitanja, ali se ona uporno svode na “Kako je bilo?”

E pa da vam kažem, bilo je odlično.

Još otkad sam napisao prvi tekst, na neki način sam odlagao pisanje o određenim stvarima. Ne zato što ne želim da pišem o njima, ili želim da ih krijem, već zato što je jako teško pretvoriti izobilje utisaka u reči na papiru. Ili hard disku, kako god. Možda bi ovaj zadatak bio lakši da sam redovnije pisao, ali sumnjam da bi moje day-to-day “pustolovine” bile toliko zanimljive. Ipak, dve stvari su najbitnije: kako je to živeti u Kaliforniji, i kako je to raditi u Facebooku.

Dobrodošli u SAD

Svi znamo kako izgleda poseta evropskim zemljama kao što su Italija ili Španija, ali ovo iskustvo je bilo sasvim drugačije… Ipak, pričamo o bukvalno drugom kraju Zemlje. Međutim, koliko god da sam bio spreman za kulturni šok, dočekala me je Amerika totalno drugačija od one predstavljene u holivudskim filmovima. U početku nisam znao da li je čitava zemlja zaista takva, ali ispostavilo se da je to prevashodno zbog okruženja u kojem sam se nalazio, zbog Silicijumske doline. Sa razlogom je dobila takav naziv.

Kada sam pričao ljudima kako mi je bilo, kao neoborivu činjenicu sam iznosio baš to da je mnogo toga drugačije nego što sam očekivao. Tačnije, svi su veoma prijatni i komunikativni. Već prvi dan posla su meni, usamljenom i asocijalnom studentu na praksi, prilazili random zaposleni i započinjali razgovor. Ljudi na ulici su mi govorili “Nazdravlje!” i želeli mi prijatan ostatak dana kada bih ih propustio na pešačkom prelazu. Čak su i kasirke druželjubive, nešto što je kod nas nezamislivo. Avaj, meni kao Beograđaninu je to u početku bilo veoma čudno, i trebalo mi je dosta vremena da se uklopim u tu atmosferu. Zbog toga se ovih dana stalno plašim da ću vozaču GSPa poželeti dobar dan pri ulasku u autobus.

Druga stvar koja me je oduševila jeste koliko je sve organizovano i, što je još bitnije, digitalizovano. Želite da dođete od tačke A do tačke B? Google Maps će vam ponuditi više autobuskih linija, zajedno sa vremenima kada taj prevoz stiže na vašu stanicu (kada zaista stiže). Apple Maps se tu baš i nisu proslavili, ali dajmo im vremena. Dalje, možete da uplatite ček na svoj račun tako što ga uslikate aplikacijom banke. Ako vam treba bilo kakav restoran ili uslužna radnja, Yelp savršeno funkcioniše. Ma, šta ja pričam, sve savršeno funkcioniše, jer je primarno i napravljeno za američko tržište.

I koji je rezultat svega ovoga? Jednostavno, koliko god se plašili nove okoline, sve je olakšano do te mere da ćete uz osnovno znanje engleskog jezika živeti bez ikakvih problema. Pritom, sa takvim znanjem jezika ćete ga i dalje pričati bolje od 50% populacije. Uprkos opravdanim očekivanjima, engleski nećete naučiti, jer ćete pretežno komunicirati sa Meksikancima, Kinezima i Indijcima. Čast izuzecima. (A možda i u sred Stenforda čujete Srbe kako se deru. True story.)

Sve ovo je, naravno, mač sa dve oštrice. Okolina se možda prilagođava stanovništvu, koje je prevashodno sastavljeno od intelektualaca (sâm Google zapošljava hiljade programera), ali se isto tako prilagođava i standard koji je veoma visok. Samim tim je, na primer, iznajmljivanje stanova veoma skupo. Ali mogu ljudi to da priušte, nema veze.

A van kuće…

Šta ljudi rade kada nisu kod kuće? Pa rade, naravno. Dobro, ja sam tamo bio samo tri meseca, i nisam poznavao toliko ljudi, ali mi je svejedno ostao utisak da su ova manja mesta, kao što je npr. Mountain View, malo mrtva. Kao što sam kao najbolju stvar navodio ljude, tako kao najgoru mogu da navedem provođenje slobodnog vremena. Ako su kod nas ljudi postali asocijalni, možete misliti kakvo je stanje u Americi. Ako izuzmemo brucošijadu na Stenfordu, koja je nešto najpribližnije scenama iz holivudskih filmova, Beograd je mladima neuporedivo bolje mesto za život. Stariji će ipak više ceniti mirnu i idiličnu “Desperate housewives” atmosferu… San Francisko je već druga priča, ali on je daleko, a još dalje ako nemate kola (4 sata noćnim prevozom, grozno iskustvo), bez njih se ne može normalno živeti.

Elem, iz ovog razloga, moje “van kuće” je zapravo prečesto značilo “na poslu”. Što opet nije toliko strašno, zbog toga sam i došao, a i Facebook ja takav da možete živeti u njemu, pošto je sve obezbeđeno. Ne sumnjam da to ljudi zaista i rade kada su rokovi (pre)blizu…

I šta sam ja zapravo tamo radio? Na osnovu mojih želja i procena ovih što su me intervjuisali, smešten sam u tim koji se bavi porukama, odnosno u Messages Infrastructure. To je tim zadužen za servise i servere koji pokreću celokupan messaging na Facebooku, što uključuje obične poruke, chat i mailove. Sve ovo obrađuje takozvani Application Server, a o njemu možete pročitati više na ovom linku.

Igrom slučaja, autor tog teksta mi je bio mentor, kojem sam neizmerno zahvalan na svoj njegovoj pomoći. “Problem” je što programeri koji dolaze u Facebook na stalno imaju 6 nedelja predavanja i upoznavanja sa sistemom, dok je za nas na praksi to skraćeno na svega 3-4 predavanja. Tu na scenu stupa mentor, i njegova uloga je da upozna ljude sa ogromnom količinom kôda i da ih usmerava na pravi put kada god je to potrebno. Moj je to odlično odradio.

Tokom rada na gore pomenutom AppServeru, uža specijalnost mi je bila Performance & reliability, pa sam se uglavnom bavio ubrzavanjem stvari, uštedom prostora/protoka i razvojom alata za analizu tih istih performansi. U svakom slučaju, backend programiranje, ništa što biste mogli da vidite na sajtu, ali je ipak imalo veliki uticaj — veći nego što sam uopšte mogao da se nadam, i to je odlično kod Facebooka, što ljudi na praksi rade na zaista ozbiljnim stvarima.

Čak sam imao priliku i da proslavim uspešnu praksu… Doduše, u okviru jedne druge proslave: za milijardu aktivnih korisnika. Dugo se čekalo na tu brojku, i mnogi su završili praksu pre nego što se do nje došlo. Ja sam imao tu sreću da je proslavljamo moje poslednje nedelje, i moram vam reći da je osećaj neverovatan. Iako sam jako kratko bio tu, osećao sam se kao deo zajednice, kao neko ko je svojim sitnim promenama doprineo toj brojci. I uživao sam u tome. Iako to predstavlja 14% čitave populacije, moto Facebooka i dalje ostaje isti, jer je ovo sve tek samo početak.

“This journey 1% finished.”

Šta dalje?

Vratio sam se iz Amerike, bogatiji za jedno veliko iskustvo, ali šta dalje? Srećom, Facebook je odlučio da mi olakša stvar, i da mi da ponudu koja se ne odbija (© Vito Korleone). Ostala mi je još jedna godina studija na Računarskom fakultetu, ali i borba sa birokratijom i američkim viznim sistemom. Ako budem imao sreće sa istim, za godinu dana ću se vratiti u Kaliforniju; ako, pak, ne budem imao, moj odlazak će (nadam se) samo biti odložen za godinu dana. Savršena prilika da se završe i neke master studije…

Znam da su posle ovog teksta mnoga pitanja i dalje otvorena; sâm najbolje znam koliko sam stvari želeo da napišem, ali sam shvatio da nema poente pisati naširoko o svemu što je dobro i loše, previše bih vremena potrošio. Kako svog, tako i vašeg. Ali sam zato otvoren za sva pitanja — ukoliko imate neke specifične upite, komentari su dole.

A vi ostali se za to vreme uputite na Facebook Careers. Nećete zažaliti.