Oni koji me poznaju verovatno prilično dobro znaju da nisam obožavatelj moderne umetnosti. Povremeno mi se svidi neko neobično delo, ali to je uglavnom to (da, znam da je problem u meni i u mom ograničenom umu). Međutim, izložba Voje Antonića pod nazivom “LED ART – Čarolija svetleće tačke” se u taj šablon, pored svog modernističkog karaktera, ipak ne uklapa. Ovo prvenstveno pripisujem svojoj naklonjenosti prema računarstvu, pa sâmim tim i stvarima koje se baziraju na mikrokontrolerima, što je slučaj kod većine izloženih radova, što dalje znači da bi ova izložba verovatno i vama bila interesantna.
Od prikaza Konvejeve igre života, preko “Ulaza u pakao” (moj favorit), pa sve do digitalnog sata koji se topi i predstavlja omaž Salvadoru Daliju, ove instalacije sa mikrokontrolerima u svojoj srži imaju da ponude više od pukog dinamičnog vizuelnog užitka, pa i nije toliko čudno što se ljudi i po nekoliko minuta zadržavaju ispred jednog dela, verovatno razmišljajući kako je ono realizovano sa hardverske i softverske strane.
U nedostatku odeljka bloga koji bi se bavio umetnošću i digitalnim stvaralaštvom, mislim da je ova izložba krajnje opravdano svrstana upravo u kategoriju “Hardver”.
[linebreak /]
Naravno, postoje stvari o kojima ne razmišljamo dok se sa njima ne sretnemo. Jedna od takvih je i Konvejeva “Igra života”. Prvi put sam za nju čuo od Voje Antonića dok mi je pokazivao i objašnjavao princip kako rade njegove svetlosne čarolije. Pre 43 godine Džon Horton Konvej je razvio algoritam koji je mogao da simulira neku vrstu života. Osnovna pravila održanja takvog virtuelnog života kao da su bila preuzeta iz evolucije. Da bi se život održao potrebno je da ne bude manje od dve žive jedinke u vašem susedstvu. (Poželjno je da budu dva ili tri suseda.) Ukoliko broj živih suseda bude veći od tri ubrzo neće biti života zbog prenaseljenosti. A da i mrtvi mogu da ožive omogućiće tri nezavisna života. (To se naziva reprodukcija.) Samo ovo poslednje pravilo odbija da se pokori zakonima evolucije, mada sugerišu opštu povezanost života i smrti.
Ono što izaziva zurenje u magične svetlosne figure koje se pomeraju na pločama Voje Antonića najbolje bi se moglo objasniti meditacijama koje su podjednako usmerene ka unutra i prema spolja. Objašnjenje o beskrajnom broju kombinacija i praktičnoj neponovljivosti iste slike deluje krajnje apstraktno sve dok sami oblici i pokreti na ploči ne počnu da vas hipnotišu. Mantre, za koje znamo iz religija i meditacija, odjednom se vizuelizuju. Šta ćemo u njih da smestimo zavisi samo od nas samih, odnosno do spremnosti da prihvatimo beskonačnost procesa virtuelnog života i sopstvenu prolaznost kao nešto što je krajnje prirodno. Mada, mi se takođe menjamo. Nikada ne možemo biti sigurni kako ćemo da prihvatimo (primimo) određeno umetničko delo ili ličnu ispovest u određenom trenutku. Mi smo podložni algoritmu emocija na sličan način kao i Igra života.
Voja Antonić nastoji da svoja dela oslobodi svake vrste umetničke ili filozofske mistifikacije. Po njemu je, očigledno, Igra života samo igra. To je nesumnjivo igra u kojoj on uživa isto onako kao što uživa u svome konstruktorskom radu. Iza Voje Antonića konstruktora stoje bar još dve ličnosti: Voja Antonić prosvetitelj i Voja Antonić demistifikator. U Srbiji je na obe ove preokupacije odavno bačeno prokletstvo. Kada se ovo udruži sa metafizičkom i teološkom dimenzijom projekta onda je presuda prilično konačna.
Živimo u mračnim vremenima kada je i larpurartistička igra proglašena za sumnjivu rabotu, a korišćenje digitalnih veština u nekomercijalne svrhe za neku vrstu mračne veštine. U ovome poslednjem možda i ima izvesne istine jer se programiranje i digitalizacija sve više doživljavaju kao alhemija novog veka. Put do kamena mudrosti više ne vodi preko transmutacije već preko algoritama i elektronike. Voja Antoniće je naš Paracelzus! Bilo bi korisno nekada čuti šta nam govori, odnosno pokazuje.
[linebreak /]
Izložba se odigrava u Galeriji O3one (Andrićev venac 13, Beograd – odmah do Pionirskog parka) i otvorena je do 9. septembra. Ukoliko ste ikada bili tamo, svesni ste da je u pitanju mali prostor, pa vam neće trebati više od pola sata, a to je vreme koje zaista vredi izvdojiti.