Klupska fotografija za početnike

U fotografskim krugovima postoji jedna šala koja kaže “Kako postati milioner? Jednostavno – prvo postaneš milijarder, pa onda kreneš da se baviš fotografijom“. Međutim, u svakoj šali ima i malo istine, pa je i ova zapravo tačna, ukoliko zanemarimo hiperbolu. Bavljenje fotografijom ume da bude jako skup hobi, a još skuplji posao, koji pritom nije nimalo lako monetizovati. Istina, velike pare leže u fotografisanju venčanja ili poznatih ličnosti (pritom ne mislim na paparaco fotografije napravljenje iz kontejnera), ali je u obe niše jako teško ući, jer osim para i veštine zahtevaju i upornost.

Ako se, pak, kao ja, bavite fotografijom pretežno amaterski, problem probijanja na tržištu nemate. Međutim, sigurno je da i dalje želite da vaše fotografije budu kvalitetne, pa se samim tim odmah vraćamo na nezaobilaznu stavku zvanu “novac”.

Nakon skoro 5 godina, ja sam sebe pronašao u nekoliko tipova fotografije – shvatio sam da najviše volim da fotografišem pejzaže i ljude. Pejzaži k’o pejzaži, nema tu neke velike nauke (naravno da ima, ali to sad nije poenta), ali ljudi su već sasvim druga priča. To mogu biti spontane fotografije na otvorenom, studijske fotografije sa modelima koji poziraju, ili nešto treće. Kako nisam obožavatelj studijske fotografije, opredelio sam se za nešto treće, a to su klupska i koncertna fotografija.

Sa silaskom DSLR aparata međ’ široke narodne mase, ova dva tipa fotografije su postala veoma popularna, ali to nikako ne znači da je kvalitet sâmih fotografija dobar – naprotiv, tužno je koliko često na Facebooku viđam zvanične fotografije klubova koje su mutne, isprane ili loše osvetljene. Možda ćete čuti kako ti fotografi nemaju [para za] adekvatnu opremu, ali to je loš izgovor, jer se i sa najosnovnijom konfiguracijom može svašta postići. Moje fotografije su daleko od savršenih, ali kao neko ko nije previše ulagao u svoj aparat, mislim da sam u poziciji da dam nekoliko saveta.

Glavni razlog za pisanje je ovog teksta je zapravo poruka koja mi je još ranije stigla na Flickr-u:

Kao što sam već rekao, nije sve u opremi i količini para koja je potrošena na nju, pa krenimo od toga.

Oprema

Svoj aparat sam kupio u avgustu 2008. godine, i od tada ga nisam menjao, iako su ga vreme i tehnologija odavno pregazili. U pitanju je Nikon D40, odnosno njihov prvi entry-level DSLR aparat. I najjeftiniji, to je bio bitan faktor. Uz njega je došao 18-55mm objektiv, a tome sam kasnije pridodao i 55-200mm i 35mm, kao i jedan eksterni blic. Ukupno plaćeno 900€ (sve novo), što svodi trošak na 180€ godišnje – priznaćete, zaista nije puno. Preciznije, u pitanju je sledeća konfiguracija:

• Nikon D40
• Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED AF-S DX
• Nikkor 55-200mm f/4-5.6G ED IF AF-S DX VR
• Nikkor 35mm f/1.8G AF-S DX
• Nikon SB-600

Ljudi koji krenu sa korišćenjem SLR aparata ubrzo shvate da sâm fotoaparat i nije toliko bitan, već da su objektivi ono što je krucijalno i u šta treba najviše ulagati. Iz tog razloga neki objektivi koštaju više i od sâmih aparata, ali ih zato i nadžive i mogu se koristiti sa novim telima. Dakle, o telu nema potrebe pričati, jer sve što ja mogu na mom Nikonu D40, možete i vi na vašem kojigodaparatdaimate. Međutim, objektiv koji ćete koristiti…

Objektiv

…je sve. Izbor je toliko veliki da je nemoguće odabrati jedan objektiv savršen za fotografisanje, jer ono što vam je potrebno varira od situacije do situacije, a bitni su vam i žižna daljina i maksimalan otvor blende.

Generalno pravilo je da vam je neophodan veliki otvor blende (idealno f/1.8), jer se ovakve fotografije prave u uslovima loše osvetljenosti. Žižna daljina već zavisi od toga šta fotografišete. U klubovima najčešće koristim objektiv sa 35mm žižne daljine, ali se zbog gužve često ispostavi da je to previše, pa bi mi više legao neki širokougaoni objektiv, koji je dobar i za fotografisanje celog kluba, odnosno mase ljudi. Za koncerte ćete, pak, uglavno morati da nosite sve objektive koje imate, jer vam mogu zatrebati sve žižne daljine – teleobjektiv za izvođača ukoliko je daleko, a širokougaoni za slikanje publike.

U svakom slučaju, ako tek krećete da se bavite fotografijom, najbolje je krenuti sa jednim zoom objektivom (uglavnom je to 18-55mm) i videti koje žižne daljine vam za šta odgovaraju, kao i koje žižne daljine biste morali da pokrijete nekim novim objektivom.

Blic

Prednost eksternog blica nije odmah očigledna, ali samo dok ga ne isprobate i opalite u plafon umesto direktno u lice – razlika je neverovatna, jer ceo prostor bude bolje osvetljen, a boje ne budu isprane. Samim tim, izdvajaju se tri razloga zašto je eksterni blic bitan:

• Ugrađen blic uvek pokazuje u istom smeru, dok eksterni može da se uperi bilo gde. Zahvaljujući ovome, ljudi više neće imati crvene oči, a neće biti ni zaslepljeni kada blic opali.
• Lakše je izvršiti podešavanja na sâmom blicu umesto duboko u menijima aparata.
• Jači je od ugrađenog blica.

Na otvorenom prostoru (što je često slučaj kod koncerata) blic i nije od neke vajde, ali je na zatvorenom neophodan. Ja ga uvek usmeravam u plafon, pošto tako daje najzadovoljavajuće rezultate. Pošto je plafon najčešće udaljeniji od subjekta, a svetlost treba da obasja veći prostor, uglavnom je potrebno izvršiti kompenzaciju, odnosno podesiti blic da koristi više snage nego što je izračunao da mu je potrebno, što može dodatno porasti ukoliko je plafon/zid tamne boje ili skroz crn (kakva je sala Americana u Domu omladine).

Mnogi fotografi i sa direktnim blicem dobijaju dobre fotografije, ali je tada potrebno pažljivije kontrolisati snagu blica, pa i koristiti difuzor ili gelove, ali bih to već okarakterisao kao napredniju upotrebu.

Parametri

Parametri svakako predstavljaju najpipaviju stvar, jer ne postoji tačno pravilo kako ih koristiti u klubovima, već svako može da ima svoj “stil”: neki vole jasne i oštre fotografije, dok drugi vole da se oseti pokret, pa stavljaju dužu ekspoziciju (ja spadam u drugu kategoriju).

Međutim, ono što se može sa sigurnošću reći jeste da je najbolje koristiti RAW format, jer pruža veće mogućnosti pri naknadnoj obradi, pri čemu je svakako najbitniji white balance, pošto isti drastično varira pod raznobojnim reflektorima i svetlosnim efektima. Takođe, uprkos dobroj osvetljenosti i jakom blicu, preporučljivo je koristiti nešto veću ISO osetljivost (npr. 800 ili 1600), ponovo iz nekoliko razloga:

• Blic će slabije okidati, pa će sporije trošiti baterije i brže će se puniti.
• Ekspozicija će moći da bude kraća, što omogućava lakše zamrzavanje pokreta.
• Softver za obradu fotografija lako uklanja malu količinu šuma koja se na ovaj način javlja.

Veličina otvora blende je diskutabilna. Ukoliko se fokusirate na pojedince i manje grupe ljudi, veći otvor blende je neophodan, jer dobijate više svetla, a istovremeno vršite izolaciju od pozadine, gde obično neki kreten pravi grimase dok igra. S druge strane, ukoliko želite da uslikate masu, važi obrnuto, pošto želite sve da se vidi. Izbor je na vama.

Najzad, dužine ekspozicije opet zavisi od vas. Pokret glavnog subjekta će zbog kratkog bljeska blica svakako biti zamrznut, ali od dužine ekspozicije zavisi i koliko će prirodnog [reflektorima obojenog] svetla ući, kao i koliko ćete vremena imati za pomeranje aparata i menjanje fokusa nakon okidanja blica – ovo je tehnika koja se često koristi ne bi li se na celoj površini dobile šarene linije i siluete, kao na slici ispod.

Sve moje fotografije na Flickr-u (link je na kraju teksta) imaju javne EXIF podatke, pa možete videti kakvi parametri daju kakve efekte.

Kadar

Otkada su zavladali digitalni fotoaparati, ljudi su počeli mnogo manje pažnje da posvećuju samim kadrovima, jer kartica ne može da se istroši, pa prave gomilu fotografija. Međutim, ono što zaboravljaju jeste da mehanizam u aparatu može da se istroši, tj. pokvari. Svaki model DSLR aparata uglavnom ima neki broj okidanja nakon kog se može očekivati da crkne, pa na njega treba obratiti pažnju, osim ukoliko želite da date 100€ na popravku (imajte na umu da sam ovu cenu poslednji put proveravao prilično davno).

Osim samog mehanizma, blic takođe igra bitnu ulogu, jer mu je potrebno određeno vreme da se napuni nakon okidanja, pa trenutak koji ste odabrali da uslikate može da prođe. Zato pažljivo birajte kadar, budite sigurni da je ispravno fokusirano, i ostavite prostora sa strane da biste mogli komotnije da rotirate i sečete fotografije tokom obrade. Da li će sâma fotografija biti malo nakrivljena ili ne, vaša je preferenca.

Post-processing

I na kraju, ništa ne može da prođe bez naknadne obrade, jer ona zaista može dosta da pomogne, ali i da potpuno promeni karakter fotografije. Uzmite fotografiju iznad na primer – ono što je izašlo iz aparata ima loš white balance (previše je toplo), a i ne stiče se osećaj da je slikano u klubu (u pitanju je KC Grad), već liči na kućnu žurku. Ukoliko uvećate sliku, sa leve strane ćete videti šta je rađeno na njoj, pa izdvajam nekoliko bitnih stavki:

• White balance & tint – fotoaparat u uslovima kakvi su u klubovima i na koncertima uglavnom ne može ispravno da odredi ove parametre, pa su oni prva stvar koju bi trebalo korigovati.
• Kontrast – za jarke boje bi se moglo reći da su simbol života, mladosti i zabavljanja, pa su kontrast i saturacija boja nešto što ćete neretko želeti da povećate na svojim fotografijama.
• Boje – ukoliko fotoaparat nije prikupio dovoljno prirodnog šarenog svetla, ili je osvetljenje takvo da ono ni ne postoji, možete malo “varati” i ove boje dodati sâmi ukoliko imate vremena. Ovlaš pređite preko fotografije sa nekoliko različitih boja (npr. crvena, plava, žuta i zelena) i smanjite im vidljivost (opacity), pa možete dobiti zanimljive efekte. Upravo ovo je rađeno na slici iznad, a najviše se može primetiti u kosi leve devojke.
• Vinjeta – prema vašem ličnom nahođenju, možete dodati vinjetu da biste stavili veći akcenat na subjekat koji se na lazi u centru.
• Osvetljenost (exposure) – ovo treba ostaviti za sam kraj, jer svi prethodni parametri utiču na osvetljenost slike, pa je na kraju treba izmeniti.
• Šum – nakon što ste završili sa podešavanjem parametara, preostaje samo da se ukloni šum, koji se verovatno povećao usled menjanja osvetljenosti i kontrasta.

Za ovakvu obradu preporučujem Lightroom pre nego Photoshop, jer je namenjen upravo radu sa fotografijama, pa su takve i njegove mogućnosti, a pritom olakšava baratanje velikim brojem fajlova.

Najzad, nakon što ste se izmorili fotografišući, pa onda i sređujući fotografije, preostaje samo da kliknete na export i uživate u plodovima svoga rada.

Linkovi

• Moje galerije sa klupskim i koncertnim fotografijama.
• Aleksandar Carević KinteC – njegove fotografije su ono što me je privuklo ka klupskoj fotografiji, a mislim da je i među prvima u Srbiji postavio svojevrsni de facto standard za ovaj tip fotografije.
• Beograd Noću – iako nisam obožavatelj ovakvih klubova, barem zapošljavaju dobre fotografe.
• Belgrade Buzzin’ – dosta albuma sa odličnim klupskim fotografijama.
• Aleksandar Zec – pretežno koncertna fotografija.