Otkad sam prešao na Ubuntu, Canonicalovo čedo — a to je bilo pre dobrih pet godina — trudio sam se da mi operativni sistem izdrži što duže bez reinstalacije. Naravno, to je bio daleko lakši zadatak nego dok sam koristio Windows. Čak sam uspeo i da izmenim kompletnu konfiguraciju računara bez većih problema, čini mi se da je jedan dpkg-reconfigure bio dovoljan da nestanu svi problemi.

Logično, sa takvim operativnim sistemom, nisam osećao potrebu da svakih šest meseci vršim upgrade na novu verziju. U oktobru 2010. godine sam instalirao verziju 10.10, Maverick Meerkat, i uspeo da je podesim da dobro radi… Trebalo mi je samo nedelju dana da to učinim. Znam, nedelju dana je dosta, operativni sistem treba da radi out of the box, ali spreman sam da uložim svoje vreme da bih dobio brz i pouzdan sistem.

Nažalost, Ubuntu i dalje ima sitne boljke. Tako je moj “brz i pouzdan sistem” bio dovoljno brz i dovoljno pouzdan, ali ipak se suočavao sa određenim problemima — drajveri za ATI grafičku, standardno, nisu radili, jedan hard disk je u nasumičnim trenucima odlučivao da se ne mountuje itd. Naučio sam da živim sa tim.

Međutim, u aprilu ove godine se desilo neizbežno. Your Ubuntu version is no longer supported. Verzija 10.10 je bila poslednja koja je po defaultu koristila GNOME, a ja nisam bio voljan da pređem na Unity koji mi je bio krajnje odbojan i nije mi izgledao praktično; sudio sam na osnovu tuđih iskustava i YouTube klipova. Ali sada kada 10.10 više nije bio podržan, a verzija 12.04 se pojavila (koja je podržana čak do aprila 2017. godine), odlučio sam da napravim i taj korak i da isprobam Unity.

This is my story…

Instalacija

Prvi korak je bio možda i najteži, ali to nije krivica sistema, već mog neodržavanja komponenti. Pun optimizma, narezao sam ISO na DVD, ali se ispostavilo da moj CD-ROM ipak ne radi kako treba, pa nije mogao ni da isčita DVD. Bootovanje sa USBa je ipak uspelo, i započeta je instalacija.

Postupak je veoma jednostavan, posebno ako se korisnik odluči da sistemu prepusti particionisanje diskova, ili ako je sve već particionisano. Kako sam već imao odgovarajuće particije, samo sam podesio koja će se koristiti za šta i odabrao formatiranje sistemske particije.

Pokušaj prvi — neuspešan. Iz meni nepoznatih razloga, Ubuntu nije uspeo da iskopira neke fajlove i cela instalacija je prekinuta.

Pokušaj drugi — uspešan, bez ikakvih promena u odnosu na prethodni pokušaj. Nadam se da ovo neće odvratiti potencijalne korisnike, ukoliko im se dogodi. Nakon instalacije nisam uspeo da primetim nikakve anomalije koje bi mogle biti prouzrokovane neuspešnom instalacijom.

Drajveri

Jedan od najvećih problema koji sam uvek imao jesu drajveri, a posebne probleme je pravila grafička karta. Opšte je poznato da se Ubuntu ne nosi najbolje sa ATI grafičkim kartama, i da ti drajveri mogu lako da budu problem. VESA, što je drajver koji dolazi uz Ubuntu, je veoma ograničen i pruža samo najosnovniju podrušku, dok proprietary drajveri pružaju punu podršku, ali su veoma nestabilni.

Kod nove verzije je priča nešto drugačija, sa srećnim krajem. Bez instalacije dodatnih drajvera, sistem funkcioniše iznenađujuće dobro. Moja greška je bila što sam i pored toga pokušao da instaliram drajvere, jer oni opet nisu funkcionisali, pa sam odustao. Međutim, siguran sam da se mogu instalirati, ali ne mogu da tvrdim da li će dobro raditi, a i to se razlikuje od osobe do osobe. U svakom slučaju, kvalitet osnovne podrške vidim kao plus, pošto je ovo prvi put da se nisam danima mučio oko grafike.

Zapravo, lažem. Postoji nešto što pravi “probleme”, a to je login. LightDM, display manager koji se koristi od verzije 11.10, ne prikazuje dobru rezoluciju i ona ne može da se podešava ukoliko se koristi više ekrana različitih rezolucija. U mom slučaju, u pitanju su monitori sa rezolucijama 1280×1024 i 1920×1080, i kao rezultat dobijam istu sliku na oba ekrana (mirrored displays), sa rezolucijom 1280×1024. Odgovori na Internetu su šturi, pa ovaj problem opstaje. Sa strane upotrebljivosti, nimalo ne škodi, ali sa estetske strane…

Podešavanja sistema i aplikacija

Ovde sam spojio podešavanja sistema i aplikacija, iako sam jednima zadovoljan, a drugima ne. Naime, jedna od boljih stvari koje sam uradio jeste odvajanje /home na drugu particiju, i to bih preporučio svima da urade (ovo se inače i preporučuje u svim tekstovima, ali ljudi to često ignorišu).

Zašto je ovo dobro? Za počekat, ako je na izdvojenoj particiji, neće biti potrebe da se home briše kada se sistem reinstalira. Samim tim, ne gube se nikakvi podaci, ali se takođe ne gube ni podešavanja za većinu aplikacija. Koliko god ovaj folder izgledao oskudno, on zapravo sadrži mnoštvo skrivenih foldera (Ctrl+H če ih prikazati) koji čuvaju razne bitne informacije — na primer podešavanja virtuelnih mašinu u VirtualBox, ili bookmarks u Firefoxu. Kada ove aplikacije bude ponovo instalirane, sva stara podešavanja će biti učitana.

S druge strane, podešavanja sistema su dosta drugačija nego ranije. Pošto se više ne koristi GNOME, već Unity, razna podešavanja su promenjana. Zapravo, uprošćena. Ne postoji biranje default fontova, ne postoji gcont-editor, Unity Launcher se jako malo može menjati… Srećom, za većinu ovih stvari postoje posebne aplikacije koje omogućavaju podešavanja — od kojih je najbitnija verovatno Compiz Config Settings Manager — ali ja još nisam našao nešto sveobuhvatno kao što je gconf-editor. Trenutna muka mi je preveliki korak koji menjanje jačine zvuka pravi (znam, first world problems). Po forumima se pominje paket dconf-tools, ali još se nisam informisao povodom istog.

(Kad već pomenuh fontove, nikada nisu bolje izgledali, hvala https://wiki.ubuntu.com/Fonts)

Unity i Compiz

Spread all windows in the current workspace
Unity Expo

A sada ono o čemu se najviše priča – Unity. Ubuntu je ranije koristio GNOME kao desktop okruženje. Međutim, zbog “razlika u filozofiji” između Ubuntu i GNOME razvojnog tima, Canonical je odlučio da se baci na posao i razvije svoje rešenje. Zajednica je ovaj potez dočekala na nož, što je i logično, pošto su prvi pokušaji bili bagoviti i jadni. Stanje sada je ipak nešto drugačije, i 12.04 pokreće veoma zrela verzija Unity-ja.

Dozvolite mi prvo da kažem – Unity je odličan. Ako je neko naviknut na GNOME, lako će preći na Unity uz minimalno prilagođavanje. U isto vreme, GNOME 3 je i dalje validna opcija, samo ga treba instalirati.

Prva stvar koju sam zavoleo, a nije mi izgledala praktično, je način na koji radi maximize, odnosno smeštanje menija i dugmića za prozor u gornji panel. Ja sam jedan od onih koji vole da imaju što više prostora na ekranu, pa je tako prva stvar koja uradim podešavanje autohide-a za sve panele/taskbarove. Sada ni nemam potrebu za tim, jer se ne gubi nikakav prostor, a pritom imam i sve informacije iz panel dostupne (notifikacije, vreme, temperatura i sl.), što je svakako plus.

Efekti koje Compiz nudi (prikazani su na slikama iznad) su takođe veoma korisni. Nikada ranije mi nisu radili kako treba, pa sam ih sada prvi put iskusio, i sada ih radovno koristim. Opcija “Spread all windows in the current workspace” je najkorisnija od svih, pošto olakšava promenu prozora kada ih je puno otvoreno. Alt+Tab ide na zaslužen odmor — a i bilo je vreme, Alt je prvo dugme koje mi je crklo na tastaturi.

Možda najkontroverzniji deo je Launch bar. I zaista, on predstavlja najveću promenu u odnosu na GNOME. Sistemski meniji više ne postoje, i sve se obavlja preko Launchbara, i to ili direktnim pokretanjem aplikacija ili pretragom. Ovakav pristup i ima smisla, jer mi se prečesto dešava da tražim aplikaciju i znam kako se zove, a da ne znam u kom folderu da je tražim. Uz malo istraživanja, moguće je podesiti i veličinu launchera i autohide, pa je mnogo manje nametljiv.

Međutim, postoji i nešto što mi smeta, a to je nedostatak donjeg panela gde bi bili prikazani otvoreni prozori. Idealno, Launchbar bi mogao da se premesti na dno ekrana, podesi na autohide, i koristi kao najobičniji taskbar. Ali to se neće desiti, Mark Shuttleworth je eksplicitno naglasio. Dakle, čekam da se pojavi stabilan plugin za Compiz koji će ovo omogućiti. Dotle koristim Ctrl+W i Expo.

Istina, sada sam naveo samo nekoliko stvari, ali to je to – tako se samo pokazuje koliko Unity zapravo nije drugačiji od GNOMEa…

Performanse

Ubuntu je nekako oduvek odavao utisak da će na istom računaru raditi brže od Windowsa. Kao neko ko je poslednji put radio upgrade… Davno, mogu da kažem da se zaista dobro drži. Čak i bolje od prethodne verzije koju sam koristio, a koja je stara godinu i po dana. Jedini trenuci kada ne radi najbolje jeste kada odlučim da ga mučim sa Windows virtuelnom mašinom i otvorenim aplikacijama u Ubuntu, pa postane non-responsive na neko vreme. Ali recimo da je za to kriv nedostatak RAM memorije. Osim toga se brzo diže, brzo gasi, aplikacije glatko funkcionišu, a VESA drajveri vrše odličan posao što se tiče efekata.

Finalni utisci

Jedan od glavnih razloga zbog kog ljudi odlučuju da ne pređu na novu verziju je Unity. Ali ja, iako sistem koristim tek nekoliko nedelja, ne nailazim ni na kakve probleme. Stepen prilagođavanja sistema, koliki god da je, dovoljno je veliki da korisnik može Unity da učini takvim da je praktično isti kao GNOME… Jedino što fali jeste da se Launchbar nađe na dnu, i onda bi bio adekvatna zamena za taskbar, pa bi sigurno i korisnici odahnuli. Osim toga, nema razloga da Ubuntu 12.04 stvara toliku odbojnost, sistem odlično funkcioniše, i siguran sam da bi svi mogli veoma lako da se naviknu. Topla preporuka.